EVO KAKO DA POVEĆAMO IZVOZ VOĆA

Proizvodnja voća mora da se unapredi ukoliko želimo da se izborimo sa ozbiljnom konkurencijom

Jabuka je do nedavno bila voće broj 1 u proizvodnji Srbije dokle god je moglo direktno da se trguje i ugovara proizvodnja sa Rusima. Evropska konkurencija se odavno prilagodila jer ukus potrošača formiraju proizvođači, koji nude različiti asortiman ovog voća a konzumenti u zavisnosti od afiniteta utiču na popularnost sorti pa stižemo do podatka da su sorte zlatni delišes i gala dve najpopularnije sorte jabuke u svetu.

Sledeća je sorta pink lejdi koja je zauzela 4,6% trišta u svetskoj proizvodnji što svakako nije zanemarljiva cifra. Ono što je izdvaja je  što odlično podnosi transport pa je stekla popularnost kod kupaca i pored toga što je čak dva puta skuplja od gale recimo. Selekcionisana je u Australiji još 1973. godine.

Kada je proizvodnja jabuke u pitanju svi ozbiljni proizvođači znaju da moraju ispoštovati takozvani 3K ( tri ka ) model a to je:

Problemi sa kojima se proizvođači u Srbiji suočavaju prisutni su već neko vreme a jedan od osnovnih kada je izvoz u pitanju jeste reeksport, jer mnoge susedne zemlje Grčka, Albanija, Hrvatska, žele da iskoriste dobre odnose Srbije sa Rusijom i preko Srbije plasiraju svoju robu, pri čemu ne krše sankcije koje su još uvek na snazi a tiču se embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Rusija je dala jasne smernice šta traži i toga se proizvođači moraju pridržavati i svako odstupanje ( u kvalitetu, sortimentu, ostacima pesticida pa samim tim i reeksportu ) kažnjava se vraćanjem robe.  Takvih slučajeva je bilo a biće ih i dalje jer smo takav narod da varamo pa sviđalo se to nama ili ne prosto takvi smo. I kada se pronađe kanal za izvoz u Rusiju a Rusi znaju šta smo spremni da uradimo, pa poštravaju kontrole.

Sa druge strane Srbija ima veilku konkurenciju koja stiže iz Poljske ali i iz Hrvatske, Italije, Španije koji su ozbiljni „ igrači ” kada se govori o proizvodnji jabuke. Naša prednost je što zabrana izvoza u Rusiju za nas ne važi ali mi imamo domaće probleme koji se tiču direktne trgovine sa Rusima koje praktično više nema. I sve mora da se obavlja preko hladnjačara koje moraju da ispunjavaju određene standarde a takvih u Srbiji ima možda par, što sve zajedno usložnjava i otežava samu prodaju.

Nije isključena ni pojava nekih novih kupaca – trgovaca koji dolaze iz Moldavije, Uzbekistana i drugih bivših SSSR republika sa kojima je još uvek moguće ugovoriti trgovinu po nekim sumnjivim uslovima, jer i oni gledaju da prevare ili ne isplate sve ugovorene tranše novca, pa proizvođači moraju da budu izuzetno oprezni.

Sve ovo nameće da se dobro razmisli da li će se podizati novi zasadi ili širiti postojeći ukoliko tržište bude diktiralo prilike kojima se ne možemo prilagoditi. Konkurencija je sve jača.

Šta raditi u takvim uslovima?

Uvođenje novih atraktivnih sorti, povećanje proizvodnje i smanjenje troškova, kako bi se povećala konkurentnost. Poboljšanje kvaliteta u odnosu na cenu je još jedan način opstanka ali i podizanje novih zasada, prvenstveno borovnice i maline koje sve više osvajaju globalno tržište. Trešnja je takođe tražena ali i višnja koja se može izvoziti i zamrznuta. Borovnica postaje sve popularnija ali i kupina pa i jagoda. Dakle imamo izbora ali bez podrške države slabo se šta može pomeriti. Pitanje je samo hoćemo li tapkati u mestu ili ćemo se mrdnuti sa mrtve tačke.

KAKO DA SE IZBORIMO SA PODVALAMA KOJIMA SMO SKLONI?

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *