TREBALO BI DA SE SPREČI DA VELIKI GUTAJU MALE
U trci za boljom zaradom veliki poljoprivrednici želeći da proizvedu veće količine, počinju da uzimaju zemljišta u zakup a neretko ukoliko se ukaže prilika kupuju poljoprivredno zemljište. Šire se i sve više bogate što je na neki način dobro, jer dobijamo određeni broj investitora koji su u agrobiznisu videli odličnu šansu.
Sa druge strane dolazimo do situacije da na selu polako dolazi do raslojavanja društva i stvaranja klase bogatih i klase siromašnih.
Kroz istroju, imati svoju zemlju oduvek je bio neki znak sigurnosti a neretko i moći. Danas imati zemlju ne znači gotovo ništa posebno ako si u prilici da si vlasnik poseda od nekoliko desetina hektara.
U poređenju sa velikim, koji obrađuju više stotina hektara ti si još malo pa nevidljiv na tržištu ponude hrane. Međutim da li je baš tako?
OPSTANAK MALIH PROIZVOĐAČA NA JEDNOSTAVAN NAČIN
I mali proizvođači imaju veliku ulogu u proizvodnji. Njiohova delatnost konciprana je tako da su se prilagodili tržištu i svoje zemljište iskorišćavaju na najbolji mogući način. Proizvodnja povrća i cveća u zaštićenom prostoru možda su neke osnovne delatnosti kod onih sa malim posedima. Ulaganje u plastenike vrati se već prve sezone od ulaganja. Neretko potom, kreće se u ulaganje u još jedan, pa još jedan plastenik i tako dokle god se ima prostora i zemljišta.
Isto važi i za one manje stočare koji drže do 10 muznih krava i po pravilu su vezani samo za tu delatnost. Svi bi se proširili i povećali broj grla ali kako je nastupila opšta kriza u mlekrastvu, jedini siguran put jeste prerada mleka što mnogi i rade pa se snalaze u prodaji sira i kajmaka.
Još jedna važna grupa manjih prozvođača su oni sa mešovitim gazdinstvima koji imaju od svega po malo. Voćnjaka od nekoliko desetina stabala i par plastenika.
Bez obzira šta proizvode, za male je važno da osiguraju plasman svojih proizvoda. Šta se tu nameće? Sigurna prodaja preprodavcima ali po niskim cenama ili pronaći drugi način prodaje. Jedina opcija u tom slučaju jeste tezga na pijaci u većem gradu. Odavno je poznato da Beograd sa skoro 2 miliona stanovnika može da proguta sve što se donese.
Organska proizvodnja kao novi vid ponude bez upotrebe pesticide, takođe je jedan od načina da se u proizvodnju uključe oni sa manje zemljišta. Organski proizvodi su skuplji po nekoliko puta od uobičajenih. Među gradskim stanovništvom, ima onih koji su u mogućnosti da plate takav proizvod.
Ova priča odnosi se na one koji su se snašli, koji su preduzimljivi i imaju možda sreću da žive blizu lokalnih saobraćajnica i auto-puteva što olakšava povezanost sa većim gradovima.
SRBIJA IMA POTENCIJAL ZA POVEĆANJE POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE
Onim drugim koji prosto nisu u mogućnosti da se snađu ne piše se dobro. I ako smo u XXI veku figurativno rečeno, možemo se vratiti u feudalno doba kada su postojali seljaci – kmetovi koji su imali svoje posede ali morali da ih priključe veleposedniku jer nisu mogli da ih obrađuju sami pa su odrađivali kuluk.
I ako bi ovo bio najgori mogući scenario, država bi svakako trebalo da zaštiti baš ovakve proizvođače ozbiljnim merama agrarne politike, jer Srbija je pre svega agrarna zemlja a proizvodnja hrane će u budućnosti sa poratsom broja stanovništva a sve manje obradivih površina, biti u prilici da ponudi ono što je oduvek bilo na ceni a to je hrana sa posebnim pečatom pravog kvaliteta: ” Proizvedeno u Srbiji!”
