POŽEGAČA KAO AUTOHTONA SORTA IZ SRBIJE SKORO DA NE POSTOJI
Koiko god da se favorizuje domaće, ipak se radije odlučimo za strano jer mislimo da je bolje, a to strano nam često dođe glave pa na žalost kasno shvatimo da smo pogešili.
Srbija je vazdan bila poznata po kvalitetnoj šljivi koja je ovde vekovima odlično uspevala a posebno po njenom proizvodu šljivovici! Požegača je možda i najukusnija šljiva koja je ikada uspevala u Srbiji ali je skoro pa potpuno nestala i to samo zbog toga, što smo potrčali za stranim, koje nam se učinilo boljim. Naravno nije to učinjeno namerno da bi iskorenili domaće, već slučajno ne razmišljajući o mogućim posledicama jer je osnovni motiv bila zarada, dobri prinosi, izvoz i sve što savremena poljoprivredna proizvodnja zahteva.
KO JE UNIŠTIO POŽEGAČU?
Požegača je osetljiva na oboljenje virus šarke šljive. Taj virus prenose vaši tako što sisaju sok zaražene biljke u kome se nalazi ovaj virus i preleću na zdrave gde nastavljaju ishranu ćelijskim sokovima i tako ostvaruju zarazu. Šljiva zaražena ovim virusom je skroz neupotrebljiva i jedino rešenje je sekira i krčenje. Zbog ovoga je došlo jer se poslednjih decenija širila strana sorta sentlej koja pokazuje otpornost na ovaj virus. Ta njena otpornost je zapravo tolerantnost, jer ona ima u sebi virus ali ne pokazuje simptome pa rađa zdrave plodove. Zbog toga se potencijal virusa šarke šljive uvećao nekoliko desetina puta jer je stenlej u zasadima Srbije veliki rezervoar ovog virusa !!!!
Kako vaši ne razlikuju domaće i strane sorte one sleću, svuda redom. Tako i na stenlej, gde se hrane i doleću na ono što je ostalo od požegače. Požegača ne ispoljava tolerantnost već jasne simptome pa kao posledica zaraze ovim virusom, nastaju skroz neupotrebljivi plodovi koji nisu čak ni za rakiju.
To je razlog što ćemo požegaču danas naći retko samo ponegde u nekim seoskim dvorištima. A to je velika šteta. Želja za zaradom, dobrim prinosima često nas odvede u drugu krajnost da zaboravimo domaće, posebno što stenlej da bi dao dobar rod zahteva punu agrotehniku. To je stona sorta ( i o ukusima ne vredi raspravljati ) ali dobra je smo za sušenje i jelo, dok se za preradu nije baš pokazala kao nešto posebno i nikada nije zamenila ukus džema, slatka, kompota pa i rakije koja se pravi od požegače.
Zbog toga tamo gde još uvek ima požegače potrebno je da se uloži napor da se spase, tako što bi trebalo da se prska insekticidima koji ubijaju vaši. Takva zaštita je komplikovana, zahteva posebnu pažnju, jer je dovoljna i samo jedna vaš da sleti i počne sa ishranom i da ostvari zarazu.
Rezervoari virusa šarke šljive skr. VŠŠ su osim stenlej šljive i nesrećne požegače, sve divlje vrste šljive, trnošljiva, dženerika, žuta šljiva i dr. Sve te voćne vrste su jednako atraktivne biljnim vašima koje se hrane njihovim biljnim sokovima.
I ako još uvek ima požegače ali izuzetno malo, potreban je poseban akcioni plan kako bi se ova sorta sačuvala. Tu bi odlučujuću ulogu trebalo da obave selekcioneri, profesori ali i studenti poljoprivrednih fakulteta koji bi trebalo da se uključe u spas ove sorte, jer je po ukusu daleko od svih postojećih pa bi je trebalo vratiti u proizvodnju. Na žalost naše voćare zanima isključivo profit što je i razumljivo, ali ipak bi prednost trebalo da se da domaćem sortimentu.
Neki prevaranti trgovci na pijacama varaju kupce tako što na stenlej šljive koje su ispale sitne, stave natis POŽEGAČA pa kupci ne znajući ni šta je požegača kupuju, misleći da su kupili pravu stvar a u stvari nisu.
Stenlej po pravilu daje jako krupne i sočne plodove koji sadrže puno vode, ali istovremeno da bi dobili tako lepe i krupne plodove, stenlej šljivi morate da date punu agrotehniku uključujući besprekornu negu, đubrenje i zaštitu. To je stona ( konzumna ) sorta i dobra je za sušenje, ali daleko je ispod ukusa domaće požegače koja daje sitnije plodove ali kojima se lako koštica odvaja od mesa ( pulpe ).
