KAKAV VIŠE VOLITE ČORBAST ILI GUŠĆI?
Ideja da se pozabavim malo istraživanjem o propasti srpskog pasulja navela me je zbunjujuća sutuacija. Naime u jednom od naših većih marketa, želeći da privuku kupce, stajao je ispred džaka sa pasuljem natpis “gradištanac “. Ali srećom, sada zakon nalaže da sva roba mora da ima deklaraciju na kojoj između ostalog mora da piše i poreklo, zapanjio sam se kada sam pročitao da je zemlja porekla ne Srbija već Kirgistan!!!!???
E sada, ako su se u Kirgistanu dosetili da proizvode gradištanac, onda stvarno treba da stavimo prst na čelo i zapitamo se, da li sa nama nešto nije u redu!?
Srpskog pasulja definitivno više nema a i ako ga ima on se proizvodi na malim površinama i mahom za sopstvene potrebe.
U Srbiji odavno važi mišljenje da je pasulj sirotinjska hrana i da je sramota iznositi pasulj pred goste, pa bili oni zvani ili nezvani. A kada pogledam da mu cena ide i preko 300 dinara za kilogram a kvalitetnijem i do 400 dinara, ne bih se baš složio da je sirotinjska hrana.
Pre nekih 8 godina Poljoprivredna savetodavna i stručna služba u Somboru, organiozovala za decu u osnovnim školama, akciju prikupljanja starih semena pasulja. Stručnjaci su bili iznenađeni koliko je zrna najrazličitijih sorti bilo sakriveno po tavanima, podrumima i ko zna kojim mestima koje su znatiželjna deca pronašla i donela. Nekoliko desetina sorti je tada pronađeno. Pronađeni pasulj je bio u različitim bojama, od bele, crne, kombinacije crno-bele, tamno braon , zelene itd..itd… Da su se sva ta zrna posejala, rodila bi sasvim dovoljno da se nahrani čitav jedan vojnički bataljon.
Mislim da sve nas interesuje, zbog čega uvozimo ono što i sami možemo da proizvedemo? Konkretno pasulj uvozimo iz Kirgistana, Poljske i ne znam odakle sve ne a imamo potencijala da ga sami proizvedemo. Potražnje za ovom strateški važnom namirnicom svakako da ima. Ako ga drugi proizvode, zbog čega ga ne bi proizvodili i mi? Zar ne bi mogli da preokrenemo situaciju u svoju korist, pa da proizvodimo pasulj koji bi izvozili. Upravo taj gradištanac sa početka ove priče o našem pasulju.
E kada smo kod vojske eto odmah i odgovora na pitanje zašto je propao srpski pasulj. Potrošnja pasulja značajno je pala, jer su nestali veliki potrošači. Najveći je bila armija, koja je bila ogromna, a zatim i društvene kuhinje u velikim kompanijama u kojima se tri puta nedeljno spremao pasulj kao i bolnice.
Vojska je prepolovljena, restorana po fabrikama više nema a bolnice tj zdravstvo koje ionako kuburi sa novcem, radije će za svoje potrebe da plati jevtiniji pasulj iz uvoza nego domaći.
Naši proizvođači su se okrenuli drugoj proizvodnji a oni koji bi ga i sejali ne mogu u ovakvim okolnostima da se izbore sa konkurencijom iz uvoza.
Štaviše i oni mali proizvođači teško da će na neku grdsku pijacu doneti svoj pasulj ukoliko ga proizvedu. Njega će radije ostaviti sebi a nama koji ne znamo prodaće uvozni ( kupljen u marketu) po paprenoj ceni tvrdeći da je domaći.
Bilo kako bilo, ostadosmo mi bez pasulja iz Srbije!
