Srbija je nekada imala ozboiljnu proizvodnju stoke po farmama koje su bile raspoređene po celoj Srbiji. Danas su napuštene.
Poljoprivredni kombinati veliki giganti prvi su bili na udaru sankcija koje su nametnute Srbiji početkom 90 ih godina prošlog veka. To je bio početak sunovrata celokupne poljoprivredne proizvdnje koja evo i skoro 3 decenije od tada tavori i muči se.
Kormilo u proizvodnji preuzeli su neki veliki, drugi investitori koje interesuje samo profit jer smo ušli u onu prvu i najsuroviju fazu kapitalizma.
Naši farmeri već godinama pričaju istu priču i muče istu muku. Bez jasnog plana i strategije države nema ni napredka. Cene repromaterijala menjaju se iz godine u godinu, pre svega cene goriva, mineralnih đubriva, semena i zaštite dok cena žive vage godinama nepromenjena. To j dobro za domaćeg kupca kome su odavno prazni džepovi a za hranu mora da se nađe dok na globalnom nivou i sa aspekta izvoza opet ne valja jer se igraju igre oko otkupa i prodaje gde vladaju zakonitosti jačih i uspešnijih koji uvek nižu cenu mogu ispeglati na količini.
Izvozimo meso kao najjeftiniji proizvod a ne prerađujemo ga.
U možda najbogatijoj zemlji EU Nemačkoj,verovali ili ne, poljoprivrednici imaju probleme. Za samo deset godina broj farmi u Nemačkoj se gotovo preolovio. Sa druge strane, broj poljoprivrednih preduzeća se uvećao ali je opao broj, potrebnih radnika za proizvodnju. Tako da sada u Nemačkoj polako nastaju pusta područja slična onima u Srbiji .
Međutim, za razliku od Srbije, EU ulaže jako puno novca u poljoprivrednu proizvodnju tako da je podrška ruralnim područjima jedna od glavnih akcija. Ustali su i Francuzi jer je rat u Ukrajini doveo do poremećaja na globalnom nivou. Ono što je važno je to da Nemac, Francuz ili bilo koji drugi građanin Evrope, će prvo da kupi domaći proizvod a mi ćemo da se pobijemo za uvozni. E to je možda osnovni problem jer nam je uvek tuđe slađe.