U BEČU NE MOŽETE DA ZALUTATE JER ĆETE NA SVAKOM KORAKU ČUTI NAŠ JEZIK
I ako je Beč od Beograda udaljen na svega 6 sati vožnje kolima, krajem prošlog veka bilo je sasvim normalno da se do njega „skakuće“ svakog drugog vikenda. Meni je prilika da ga upoznam, došla mnogo godina kasnije. I to onda kada su za nas bile ukinute vize pa sam se zarekao da će prvi grad koji budem posetio biti Beč. I nisam se pokajao.
Prvi dolazak u taj grad bio je kolima. Moje oduševljenje počelo je na auto-putu a posle i u gradu kada sm uočio koliko ima kulture u saobraćaju. Dovoljno je da samo pomislite da želite da pređete ulicu i svaki vozač će da stane i propusti vas. Tamo retko ko da je nervozan, da jurca ili da nedaj Bože se bahato parkira ukoso i zauzme čak 3 mesta. A da se stane na sred prometne ulice i upale sva 4 žmigavca kako bi se trknulo do bankomata, nema ni govora. Doduše moguće je da se to nekada i radilo ali visoke novčane kazne su sve dovele u red.
Takođe, ma koliko delovalo čudno u Beču se priča srpski. Doduše, kako se kaže, priča se naš jezik. I ukoliko ste prvi put u Beču nema šanse da se izgubite jer je svaki drugi stanovnik koga možete sresti na ulici je „ naše gore list.“ Evo mog primera.
Nakon te moje prolećne promenade rešio sam da jednu Novu godinu provedem u Beču. I ako smo u oktobru već rešili da idemo, jedva smo našli odgovarajući smeštaj jer se taj period bukira još u avgustu. No, kako god, obrevši se na aerodromu moj prijatelj mi reče da bi bilo zgodno da svratimo u obližnji market da kupimo nešto za jelo, jer u Beču posle 18h ne radi ništa. I tamo, i ako je na aerodromu svega i svačega u izobilju. Devojka koja je radila na delikatesu, ljubazno nam se obratila na srpskom i pošto smo „ njeni “za nas specijalna šunka. Kasnije lutajući ulicama po 12om prstenu nisam uspeo da iz prve pronađem ulicu gde nam je bio stan. Video sam troje osoba kako pričaju na nemačkom . Prišao sam im i na engleskom ih zamolio da mi kažu gde je ulica koju tražim. Trebalo bi da je ovde negde. Dečko koji je jedini rekao da govori engleski poče da čita a žena koja je stajala pored ( njegova majka ) pitala ga je :
„Koju ulicu traži!?“
„ Pa što odmah ne kažeš,čoveče!!!??“ Ispostavilo se da su iz Smedereva. Došli na 3 meseca pre 10 godina i ostadoše čitav život.
Toliko o tome da svi znaju srpski. A sada malo o gostoljubivosti.
Kada smo te prednovogodišnje noći sleteli u Beč, ljubazna službenica na carini nam je uz tipičan naglasak, poželela na srpskom dobrodošlicu i srećnu Novu godinu. I uopšte Bečlije su jako ljubazan narod. Kada dođete jednom poželećete da dođete opet i svaki put će vas nešto oduševiti zbog čega ćete poželeti da se vratite. Jer Beč je zaista dovoljno daleko da bi otišli kolima a opet dovoljno blizu da bi išli avionom. Ali auto vam i ne treba kada je sve lepo organizovano pa vozom i metroom možete gde god da poželite. A svakako i taksi nisje skup.
Novogodišnja noć je nešto posebno. Centar grada je okićen kao i svi tokom tih praznika sa bezbroj barakica u kojima se toči punč, peku kobasice i uopšte vlada jedna divna atmosfera koja uopšte nije prenaglašena ni euforična. Program počinje već kasnog poslepodneva . Ime nekoliko bina po celom gradu pa možete da birate. Od klasične muzike i operskih izvođenja do bine sa pop muzikom, rok ili narodnom ( pri tome mislim na nacionalnu narodnu ). Ali ono što je meni bilo zanimljivo je to, što je sve dovoljno glasno da se lepo zabavite a da ujedno i možete da razgovarate sa društvom koje je sa vama.
Sutradan i ako je 1.januar radnje će biti otvorene ( sem ako je nedelja ) i ukoliko ste željni novog izazova ispred čuvene Štac opere na video bimu ali i dalje na trgu možete da pratite čuveni novogodišnji koncert.
Takođe, bečka Opera je po cenama karata izuzetno pristupačna, pa za ljubitelje ovakve vrste muzike toplo preporučujem da pogledaju neku opersku predstavu jer je zaista poseban ugođaj biti u jednoj tako značajnoj institucij. Naravno imaju i svoj dvorac ali meni su svi dvorci isti i galerije iste. Jer se sve vodi na prikazivanje trke u razmetanju tadašnjih vladara koji su po sistemu moj je dvorac lepši, trošili ogromne svote novca ne bi li izradili sva ta velelepna zdanja.
Mene su zanimale poslastice ali sam ostao razočaran čuvenom saher tortom. Jeo sam mnoge kopije koje su bile neuporedivo lepše od originala. Zaključio sam da se sve saher torte koje možete poručiti u gradskim poslastičarnicama i kafićima prave u centralnoj koja ih dalje isporučuje. Cene takođe variraju. Ispred opere za saher ili mocart tortu platićete čak 5 evra dok ćete za istu takvu,par ulica dalje platiti 3 a na nekim mestima čak i 2 evra. Ali lokacija diktira cenu ali ne i ukus. Iskreno kao veliki ljubitelj slatkiša, ostao sam razočaran.
Međutim, hrana je fenomenalna i ukoliko volite dobro da jedete Beč vam pruža puno. Od tipičnih azijatskih retsorana gde recimo za 10 evra imate da birate neograničeno jela ( to se recimo praktikuje u mnogim ) do lepih i malo skupljih ali i onih srednjih nacionalnih gde se serviraju svinjska rebarca reš pečena i pivo kao specijalitet.
Lepo je šetati ulicama Beča u svim godišnjim dobima. Preporučujem posetu Mocartovom muzeju i Prirodnjačkom. Kupoholičari će se svakako vratiti punih kesa a zabava je prilagođena svim uzrastima pa će svako naći ono što mu najviše prija. Volim da odem i do pijace i uživam u svoj ponudi svežeg voća i povrća pri čemu su mi u sečanju ostale pekare i hleb koji je zaista posebnog i mirisa i ukusa. Ali zapamtite jednu stvar. Posle 18h ne radi ama baš ništa. Ćak ni kiosci. Tako da ukoliko planirate duži boravak, imajte to u vidu.
Tokom mojih mnogih novogodišnjih boravka u Beču oduševljavao sam se pre svega lepim vremenom. I ako je severnije od nas, klima je vrlo prijatna. Doduše jedne godine nas je uhvatila mećava ali to je trajalo svega jedno popodne i veče tako da smo mi i pored višestanog kašnjenja ipak poleteli i sleteli u Beograd gde nje bilo ni jedne pahulje.
