KAKO SE ŽIVI U MALIM GRADOVIMA NEMAČKE?
Nemačka je puna naših ljudi i to je opšte poznata stvar. Ima nas svuda ali ovom prilikom ću se fokusirati na Nemačku jer sam imao više puta priliku da posetim i prijatelje i rođake koji su rasuti po celoj Nemačkoj. Ovog puta su utisci iz Hoxtera, gradica na severozapadu Nemačke gde je najbliži veći grad Hanover.
Do svih tih sela na severu putuje se skoro ceo dan. Ja sam imao nesreću da WIZAIR promeni odredište sletanja, pa umesto u Dortmund ( koji je na 90 min kolima do Hoxtera ) sletimo u Keln od koga smo putovali skoro 3.5 sata. Naravno nije promenjeno usled lošeg vremena već što im se eto može i to su najavili mesec dana pred put, po sistemu uzmi ili ostavi.
Poleteli smo rano ujutro oko 06.40h tako da sm već od 3 sata ujutro bio na nogama. U avionu sedišta neudobna, ne može da se obori naslon da se malo odrema, mali razmak pa ne mogu ni noge da se ispruže. Jednom reči komfor nikakav ali ako je cena 53 € za povratnu kartu onda se nekako izdrži tih 2 sata leta. Ali neudobnost se nastavila i po sletanju.
Dakle, sletesmo u Keln, avion se parkira pored aviomosta ( neće da plaćaju tu uslugu ) pa se putnici cimaju autobusom koji ih vozi do zgrade terminala okolo naokolo. I gubi se vreme. E kada se iskrcate onda opet pešačenje do pasoške kontrole gde vas čeka svega 4 policajaca sa serijom pitanja tipa gde ćete, kod koga ćete, imate li pare i povratnu kartu itd..itd…
I kada savladate sve te prepreke sledi nastavak putovanja vozom do krajnjeg odredišta.
Na aerodormu su samo automati za kupovinu karata ali koju god opciju da smo ukucali, do Hoxtera je valjalo izdvojiti oko 35 € po osobi što je bila baš cifra skoro kao i cela avionska karta .
Ali pomoć nam je pružio jedan vrlo simpatičan i susretljiv mladić Srbin koji nam je na sprpskom jeziku ( ali sa baš primetnim akcentom ) rekao da je najbolje da kupimo kartu do glavne železničke stanice a odatle da nastavimo dalje. Tako smo i učinili i na stanici smo našli „ šalter salu ” gde smo osim gumenih bombona koje smo dobili na poklon kupili karte ta voz za pristojnu cenu od 16 € po osobi što nas je sa sve 3.5 € koliko je koštala karta do stanice izašlo nepunih 20 € što je sasvim OK. I tako se naše putovanje nastavilo i produžilo na još 3.5 sata.
A sada Höxter.
Ne mogu reći da je grad, pre bih rekao da je varošica tipa Mladenovca, Bačke Palanke ili možda čak i Vrbasa ili Svilajnca. Deluje kao veći grad a pusto. Nigde živog čeljadeta da sretneš. Uglavnom su stambeni blokovi sa prizemnim ili malim spratanim kućama koje manje više liče jedna na drugu. Jednostavno, okrečeno u belo bez ikakvih ukrasa. Jednostavno, bez naznaka da se pokaže bogatstvo. Svega par kuća mi se dopalo koje su bile drugačije.
Zanimljivo je da gotovo niko nema zavese ali drže stone lampe na prozorima a kako je moja zantiželja bila jaka, dao sam sebi slobodu da zavirim kroz prozore i zaključim da su im stanovi skromno opremljeni. Ali to je već privatna stvar. Ono što je svakako čudno je to da na ulicama nema nikoga i retki su prolaznici. Jedini koga sam sretao svaki dan je debeo lenji mačor koji je nezainrersovano dremao na jednoj od mnogih kanti za recikliranje smeća.
Ta reciklaža za nas koji dolazimo iz dela sveta gde se to ne radi toliko detaljno, zna da bude poprilična dosada. Jer posebna kanta za papir ali druga za karton, treća za plastiku, za staklo, konzerve, organski otpad i tako u beskraj i slobodno niz nasatavite sami.
Ako vam stigne nameštaj i nakon montaže vam se kuća napuni gomilom kartona, stirpora i najlona, svakako da ne smete to da bacite u odgovarajući kontejner jer ćete ga napuniti a on se prazni jednom nedeljno. Procedura je da najavite da imate više smeća pa će da dođe posebna služba da to odnese.
Sama varošica ima puno zelenila i šuma u okolišu. Vazduh je posebno čist a kroz Hoxter protiče i kako kažu najbrža reka u Nemačkoj. Centar je živopisan sa mnoštvom tipičnih kuća starih nekoliko vekova, koje su građene od mešavine slame i blata podupirane drvenim gredama. Održale su se i do današnjih dana i u njima žive generacije Nemaca.
Ono šte me obradovalo ali i rastužilo su cene ne samo prehrambenih artikala već i ostale robe koje su za oko 40% NIŽE nego što je to kod nas.
Marketi imaju na desetine vrsta najrazličitijih prehrambenih proizvoda. Recimo možete da pazarite razne kobasice ( dimljene, suve, sveže, polusveže, za kuvanje za prženje za roštilj, belih ima čak 4 vrste) dalje, tu je i beskonačan niz proizvoda od ribe ( sve moguće i nemoguće vrste ) na desetine majoneza, kečapa, zamrznute patke, guske, ćurke, pilići, pevci ( razlilitih dimenzija i kilaže ) a video sam i neke male kao golubovi ptice koje su verovatno jarebice ili možda i morke. Naravno u svakom trenutku imate u ponudi zečetinu, prasetinu, jagnjetinu itd…itd…da me ne bi iznenadilo da pronađem i medveđe šnicle. Dakle nema čega nema.
I sve to skoro pa džabe nego što je kod nas. Kada tako uporedim, zaključujem da se kod nas može naći 5 istih majoneza od 5 različitih proizvođača. Isto je i sa prerađevinama. Kod nas 3 vrste jogurta od 10 proizvođača, svih 5 mesnih proizvođača nude ISTE salame sve mlekare proizvode ISTE namaze. Dakle i ako su nam rafovi puni, izbor je nikakav a i kvalitet je tek posebna priča.
E sada što se samog života tiče u provinciji Nemačke, po mom skromnom mišljenju je da je jezivo dosadno i monotono. Dešavanja nema, nema dece koja se jure ili igraju lopte i ako postoji osnovna škola, bolnica, obdanište…ali NEMA nikoga na ulicama. Saobraćaja ima ali očigledno se vozi namenski do tržnjaka i nazad u kuću i ključ u bravu.
Eto tako se živi u malim gradovima Nemačke.
