Stepen osetljivosti na niske temperature zavisi od sadržaja vode i organskih materija, pre svega skroba i šećera u organima.
Veći sadržaj organske materije, prvenstveno šećera u tkivima i organima povećava otpornost na niske temperature. U ovom periodu, od značaja su niske zimske temperature koje, zavisno od intenziteta i dužine trajanja mogu izazvati povrede pojedinih organa.
Na temperaturama nižim od –15°C već dolazi do delimičnog ili potpunog izmrzavanja okaca pojedinih sorti. Kod najotpornijih sorti okca izmrzavaju na – 25°C. Na temperaturama od –30°C izmrzavaju svi nadzemni organi.
Koren vinove loze izmrzava na –4 do – 5°C, ali budući da se pruža duboko je najčešće pošteđen izmrzavanja. Većina sorti najmanje je otporna krajem zime, bolju otpornost pokazuju početkom zime, a najotpornije su sredinom zime.
Preventivne mere usmerene su na pravilan izbor sorti i položaja za podizanje vinograda, kao i na zagrtanje čokota.
U jesen, u toku redovne jesenje duboke obrade zemljišta, obavezno je zagrtanje prizemnih delova čokota, bez obzira na potencijalnu mogućnost izmrzavanja.
Kod niskih oblika čokota zagrtanje treba obaviti tako da se pokrije najmanje 3–5 okaca na lastarima. Ako se na niskim oblicima čokota primenjuje mešovita rezidba, zagrtanjem se pokriju lastari koji se na proleće koriste za rezidbu na lukove. Kod čokota sa srednje visokim i visokim stablom zagrće se prizemni deo čokota sa kondirima za zamenu u slučaju izmrzavanja. Zagrtanje se može obaviti mehanizovano, uz pomoć plugova zagrtača, posle se radi i ručna korekcija. Sa zagrtanjem se započinje po završenoj berbi, sve do pojave jačih jesenjih mrazeva. Vinograd se odgrće u proleće, kada se zemljište ocedi, slegne i prosuši. Odgrtanje plugom odgrtačem, uz ručnu korekciju, treba uraditi po kretanju okaca.
Terapeutske mere podrazumevaju odgovarajuću rezidbu, intenzivniju zaštitu i đubrenje, što treba da doprinese revitalizaciji vegetativnog i rodnog potencijala.
Jesenje đubrenje vinograda obavlja se u zasadima koji se nalaze u fazi redovne eksploatacije. Za jedan hektar vinograda godišnje je potrebno zavisno od tipa i stanja zemljišta: 37-80 kg čistog azota; 11-100 kg čistog fosfora; 40-250 kg čistog kalijuma. Da bi se utvrdila prava potreba za hranljivim elementima, neophodno je povremeno izvršiti analizu zemljišta.
Stajnjak kao i fosforna i kalijumova mineralna đubriva treba unostiti u jesen pre jesenje obrade zemljišta kako bi se nakon oranja đubrivo unelo u dublje slojeve zemljišta.
Rezidba u rodnim vinogradima obavlja se u periodu mirovanja loze. U uslovima toplije suptropske klime gde ne dolazi do pojave niskih temperatura i izmrzavanja okaca rezidba se može obavljati bez rizika tokom čitavog perioda mirovanja loze.
U našim klimatskim uslovima rezidba se može vršiti u jesen, tokom zime i u rano proleće. Jesenja i zimska rezidba se obavljaju u većim zasadima kako bi se uspela završiti do početka kretanja okaca. U manjim vinogradima sa rezidbom se započinje sredinom februara i to uobičajeno na dan Sv. Trifuna (14. februara) koji je zaštitnik i slava vinogradara.
To se u potpunosti uklapa sa vremenskim uslovima i stanjem u kojem se nalazi vinova loza. Do sredine februara još uvek je moguća pojava jakih mrazeva, a nakon toga mogućnost je manja. U tom periodu se može i sagledati stanje okaca i utvrditi njihova rodnost pa je to pravo vreme za početak rezidbe. Sa rezidbom se nastavlja tokom marta i početkom aprila meseca.
