Srbija ima pogodne uslove za razvoj i gajenje vinove loze. Odavno je još u vreme Kraljevine SHS izvršena rejonizacija vinogorskih regiona koji su ostali i dan danas. Oplenački, fruškoroski, vršački smederevski i kruševački su regioni koji su ostali i danas poznati po uzgoju kvalitetne loze.
Vremenom su nicale plantaže i u drugim delovima naše lepe Srbije. Prelaskom u privatni sektor stiče se utisak da se proizvodnja vina polako ali sigurno vraća na velika vrata i postaje konkurent drugim zemljama koje imaju već vekovnu tradiciju u proizvodnji vina.
Međutim i ukus ljubiteljima vina se godinama menjao i prilagođavao, posebno kada kao konkurencija stižu vina iz Rusije, Kine, Turske, Čilea i drugih zemalja. Naravno ne bi trebalo da zaboravimo ni konkurenciju iz Hrvatske i Makedonije pa i Crne Gore gde su se nedavno obavila istraživanja pa je pronađeno preko 60 autohtonih sorti loze koje se polako uvode u gajenje.
Srbija ima potencijal
U Srbiji je poslednjih 10 godina podignuto na stotine novih privatnih plantaža gde su posađene kako strane tako i domaće sorte. I ono što je dalo podsticaj za podizanje plantaža jeste tzv vinski turizam, koji uz vainarije kao prateću logistiku plantaža može sasvim sigurno da postane jako unosan posao. Naravno potrebna su ozbiljna ulaganja i bez pomoći države tu nema previše perspektive za recimo početak nekog mladog entuzijaste koji bez početnog kapitala od minimum 50 000 evra nema šta da razmišlja o vinariji i vinu naročito ako želi da napravi sve, od plantaže, prerade-proizvodnje, podruma i sala za degustaciju i druženje. Čitav takav kompleks košta a usput tu je i zakon koji nalaže i zapošljavanje tehnologa i čitavu malu armiju ljudi koji su direktno ili indirektno uključeni u proizvodnju. A sve to zahteva ozbiljan novac.
Kako danas posluju vinarije?
Vinarije u Srbiji su se za poslednjih 10 do 20 godina već pozicionirale kako na domaćem tako i na svetskm tržištu. Opstali su samo najozbiljniji koji su možda i krenuli na vreme kada i nije bilo toliko konkurencije pa su godina za godnu širili zasade i povećavali svoju proizvodnju. Njih ima možda desetak u Srbiji i posluju zadovoljavajuće. Međutim i pored toga Srbija još uvek nema ozbiljnu poziciju na svetskom tržištu i pored toga što svaki stranac koji se vratio kući sa jednom ili dve buteljke dobrog srpskog vina ima samo reči hvale. U čemu je onda problem da se krene u ozbiljniji pohod na osvajanje drugih tržišta?
Osnovna i jedina stvar je količlina. Srbija prosto nema odgovarajuće količine. Ima puno primera gde su naša vina odlazila čak i u daleki Japan. Ali kada se nema dovoljno i kada količine ne mogu da budu garantovane i konstantne, tada nema ni govora i tome da Srbija bude konkurencija i ako ima izuzetan proizvod.
