Ukoliko u Pariz stižete vazdušnim putem, vrlo je verovatno da ćete sleteti na aerodorm Šarl de Gol jedan od tri velika aerodorma koji opslužuju Pariz. I pored toga što avioni sleću i poleću na svaki minut , Šarl je aerodrom na kome sve besprekorno funkcioniše pa nema gužve ni prilikom izlaska iz aviona ni na carinskoj kontroli a ni na izdavanju prtljaga. Terminal 1 je najstariji i izgrađen je krajem 60. ih godina prošlog veka i za to vreme je imao izuzetno futuristički izgled, koji nije ništa manje impozantan ni danas.
Do sale za izdavanje prtljaga vozićete se beskonačno dugačkim pokretnim trakama a onda pokretnim stepenicama koje su obložene plastičnim tunelima tako da stvaraju isprepletenu mrežu traka na kojima su na stotine tek prispelih putnika iz celog sveta.
Želeći da se prevezemo do grada, ljubazna službenica nam je na odličnom engleskom objasnila gde je stanica za autobus koji vozi do grada ( kasnije smo saznali da postoji i voz kojije daleko brži i jevtiniji ) i tu se sva dalja komunikacija na engleskom završila. Ušavši u autobus želeli smo da platimo dve karte do grada, ali nam je vozač vrlo glasno objašnjavao nešto što nismo razumeli. Kako sam bio poprilično umoran od puta, odgovorio sam na srpskom jeziku neobavezno dodajući da je potpuno svejedno na kom jeziku pričamo kada on zna jedan jedini a pri tome se uopšte ne trudi da nas i malo razume. Na kraju smo platili dve karte čak 34 evra i ušli, pa gde god da nas odveze jer je bilo očigledno da je sporazumevanje sa njim bilo jednako naporu da svoju mačku naučite tablicu množenja. U autobusima je vezivanje obavezno za sve putnike i na to vas opominju i podsećaju natpisi iznad svakog sedišta. Ukoliko to ne želite da uradite, onda budite spremni da platite kaznu u iznosu koliko recimo košta letovanje od 15 dana na Kubi za četvoročlanu porodicu.
I tako, nakon skoro dva sata iscrpljujuće vožnje auto-putem pa kroz prigradska naselja u varijanti pođi stani, jer su gužve u saobraćaju gotovo svakodnevna i potpuno normalna stvar konačno smo se obreli isperd drugog najpoznaijeg turističkog pojma Pariza, Trijumfalne kapija. Prvi je nesumnjivo Ajfelov toranj ali o njemu ću kasnije.
Pariz je svakako grad prelepih starinskih zgrada sa nadaleko poznatim francuskim balkonima, divnim ogradama, beskrajnim drvoredima i velikim saobraćajnim gužvama pa se za brzi i pouzdan transport sa jednog na drugi kraj grada koristi metro koji saobraća na trideset sekundi. Međutim stanice metroa su izuzetno prljave. Ispod grada su kilometri i kilometri tunela kroz koje tutnje prepuni vozovi. Bio sam iznenađen kada sam se do jedne stanice spuštao ogromnim lifotm tri sprata pod zemlju. Nisam imao prilike da se spustim u rudnik ali mi je ovo bio najprikladniji opis dubine do koje smo stigli. Na tom nivou živi čitav jedan grad sa prodavnicama, toaletima i dugačkim hodnicima kroz koji i dalje jure ljudi penjući se sa jednog na drugi podnivo.
Pokretnih stepenica u metrou ima malo, tako da ako se obrete sa težim koferom, džaba vam i točkići. Moraćete da ga vučete a da pritome i pazite na džeparoše kojima su posebna poslastica turisti za koje važi pravilo odžepari i beži. Zato novac i pasoše sakrijte na neko sigurno mesto do kojih teško može da dođe njihova ruka.
Lično sam bio napadnut od strane istih i prepunom metrou. Kasnije kada sam se prisećao događaja, zaključio sam da je čitava akcija bila unapred smišljenja, da sam otipovan još dok sam čekao na stanici i nikada ne rade solo već u gripi, organozovano i sinhronizovano. Jedan me opkolio gotovo obgrlio držeći se sa obe ruke za držač dok su me ostala dvojica tobože slučajno gurala čas sa jedne čas sa druge strane dok je četvrti pokušavao da trkeljiše moju torbu koja je na njihovu žalost bila sigurna i zaključana sa gomilom pregrada i tajnih džepove do kojih ruka lopova nije mogla da dođe. Ali svakako je bio šok kada sam video da mi je rajfešlus na torbi bio dopola otvoren. Srećom sve je bilo na svom mestu.
Inače sam metro kao i svuda u svetu je priča za sebe. Signal za telefon je odličan, toplo je zimi, leti hladno, ima prosjaka ali i svirača. Mnogi od tih svirača koji su kasnije postali popularni, su karijeru počeli baš u metrou. Naravno, švercovanje ne dolazi u obzir. Da bi ušli potrebno je da kupite kartu koja važi samo za jednu vožnju koja je ograničena na maksimalnih 90 minuta. Tako da je možete koristiti i za autobus ali nakon isteka vremena trajanja morate da kupite drugu. Isto važi i za kartu za voz za aerodorm. Kako bi se sprečile zloupotrebe, da recimo kupite kartu za metro koja staje oko 1 evro 20 centi ( tu opet postoje posebni popusti za kupovinu više karata odjednom ) a karta do aerodorma košta nepunih 10 evra, potrebno je da kartu provučete kroz automat i na ulazu ali i na izlazu iz metroa. Tako da zaboravite na prevare jer vam se vrlo lako može desiti po onoj našoj: „ ne platiš na mostu ali platiš na ćupriji „ . Takođe kontrole karata posebno u vozovima koji idu do aerodorma su česte pa imajte to na umu.
Inače ukoliko niste baš ljubitelj istorije i ostalih turističkih znamenitosti možete da šetate ulicama Pariza a da vam uopšte ne bude dosadno. Informacije radi, ovaj grad je jedan od najskupljih na planeti tako da vam savetujem da zaborvite na šoping, sem ako nemate zlatnu karticu. Ukoliko je to slučaj onda se vrlo lako možete prepustiti kupovini jer je Pariz prestonica mode sa svim svetkism robnim markama. A što se same mode tiče, Parižanke su po mom skromnom ( i možda ne baš objektivnom mišljenju ) jedne od najbolje odevenih žena bez obzira na godine, boju kože i nacionalne pripadnosti. I zaista ih je lepota gledati, kako sa posebnim šarmom i neobavezno, mirno sede u metrou besprekorno sređene frizure, našninkane i doterane. Ali za razliku od žena muškarci su druga priča. Moderni su ali sa posebnom dozom ekscentričnosti. Tako da će iskombinovati boje bez ikakvog smisla, pa će na teget odelo obući crvene čarape i braon cipele, uz crni kaiš i žutu kravatu na sivu košulju. Ako ste razumeli shvatićete. Naravno da ima i svedenijih u oblačenju uz obavezne ešarpe koje su još uvek u modi uz šešir kao detalj kod Parižana mlađe generacije. Tako se oblače u Parizu u sređenoj i bogatoj državi čije stanovništvo bezbrižno hoda i radi uz možda trivijalni problem, šta obući za posao..
Ukoliko doputujete u pariz u dane vikenda, videćete da čitav grad vri kao u košnici. Atmosfera na ulicama je odlična, kafei, restorani i klubovi rade punom parom, tako da do mile volje meožete da sedite, pijuckate omiljeno vino i uživate. Bez obzira koje je doba dana ili noći, osoblje po restoranima će biti jednako neljubazno, mrzovoljno i užasno sporo. Što pre se naviknete na to, shvatićete da je to jednostavno deo njihobovg šarma. Isto važi i za čekanje porudžbine ali i za naplatu. Pozivaćete konobara dok vam ne dosadi a oni kao da igraju igru sa vama. Doći će onda kada zaključe da je vreme da idete. I uopšte se neće ljutiti ako im niste ostavili napojnicu. Isto će se ponašati i ako odlučite da ne platite. Neće trčati za vama. Na kraju će vam se ljubazno zahvaliti, pozdraviće vas, ali vas neće pozvati da dođete opet. Inače bašte rade i zimi i leti i predviđene su za pušače ali je poptpuno slobodno da sednu i nepušači.
Ako vam se u nekom restoranu učini da ste osetili miris nečijih nogu, sigurno ćete pomisliti da se eto usled dugog i iscrpljujućeg pešačenja neko izuo ne bi li odmorio stopala, a da pri tome ne vodi računa o drugima, grdno ste se prevarili. Ukoliko bolje pogledate oko sebe videćete da se za susednim stolom upravo servira, pravi delikates „ smrdljivi sir. „ i za koji su gurmani spremni da izdvoje pravo mao bogatstvo. Zbog svega toga hrana u Francuskoj je posebna avantura jer ćete uživati i u mirisima i ukusima. Što se mesa tiče šta god poželite možete da nabavite ili poručite u restoranu. Počev od zečetine, bilo divljeg ili gajenog pa preko jarebica, prepelica, pačetine, svinjetine i da ne nabrajam još. Povrća iz celog sveta, nama i znanog i neznanog uz vino koje se po tradiciji mora piti uz svaki obrok. To je prosto njihova kultura da se bez bokala ili flaše fina uopšte ne seda za sto. Za doručak se obavezno služe koroasani, jedan od zaštitinih znakova Francuske.
U Parizu su najlepša jutra, kada se grad budi, pere šmrkovima, sređuju bašte u restoranima dok se okolo širi opijajući miris vrućeg hleba, kroasana i slatkih pituljica sa jabukama, višnjama, vanilom ili čokoladom. Slatki doručak za Francuze je normalana i rutinska stvar. Ali isto tako je rutinska stvar da se uz pečenu gusku ili jarebice umesto recimo krompira ili nekog drugog povrća, kao prilog serviraju breskve iz kompota, džem od ribizle ili nešto drugo slatko koje se kod nas služi posle obroka kao dezert. A kada smo kod toga, mislim da po mom skromnom iskustvu definitivno nemaju premca kada su kolači i ostale poslastice u pitanju. Činjenica je da belgijanci prednjače u čokoladi ali Francuzi su im za petama. Posebno su ukusne čokolade iz starih radionica u kojima se veći deo sprema ručno. Takve čokolda i bombone dostižu zaista za nas bezobrazne cene, pa sam zbog toga uživao samo gledajući sve te poslastice diveći se izgledu a što se ukusa tiče verovao sam na reč onima koji su ih i probali.
I nemojte se iznendaiti ako vam na pitanje da li govorite engleski, drsko odgovore: „ A da li vi govorite francuski!? „ Oni jednostavno žive u iluziji da bi svi trebalo da govore francuski i jednostavno druge jezike uopšte ne zarezuju ni pet posto. Da li zaista ne razumeju ili se samo prave, nisam uspeo da shvatim ali ono što mi je bilo posebno simpatično jeste da su često bili izuzetno strpljivi i raspoloženi da vam na duhovit i šarmanatn način pokažu pravac, ukoliko ih ljubazno zamolite ( nije uopšte važno na kom jeziku ).
Pariz bi trebalo videti i doživeti. Ima nečega u tiskanju u Luvru kako bi videli Mona Lizu, ima posebne draži ukoliko se šetate boemskim Mon artrom odakle se pruža veličanstven pogled na ceo grad. Prosto, Pariz zove da mu se vratite i svaki put vas iznenadi nečim novim i pozove da dođete opet, budući da su Francuzi ljubazan i gostoljubiv narod.
Lično sam bio napadnut od strane istih i prepunom metrou. Kasnije kada sam se prisećao događaja, zaključio sam da je čitava akcija bila unapred smišljenja, da sam otipovan još dok sam čekao na stanici i nikada ne rade solo već u gripi, organozovano i sinhronizovano. Jedan me opkolio gotovo obgrlio držeći se sa obe ruke za držač dok su me ostala dvojica tobože slučajno gurala čas sa jedne čas sa druge strane dok je četvrti pokušavao da trkeljiše moju torbu koja je na njihovu žalost bila sigurna i zaključana sa gomilom pregrada i tajnih džepove do kojih ruka lopova nije mogla da dođe. Ali svakako je bio šok kada sam video da mi je rajfešlus na torbi bio dopola otvoren. Srećom sve je bilo na svom mestu.
