Štete nastale delovanjem kiselih kiša obično nastaju sasvim daleko od stvarnih štetnih izvora. Brojna istraživanja su dokazala štetnost visokih dimnjaka koji ispuštajucći dim visoko u atmosferu prenose problem iz jednog mesta na drugo, a nikako ga ne rešavaju. Te distance mogu biti veoma velike, a kao primer možemo navesti problem Norveške kojoj Velika Britanija zagađuje vazduh više nego ona sama .
Prilikom procesa sagorevanja nastaju sumpor dioksid, azotni oksidi i drugi gasovi koji pospešuju nastajanje kiselina. Takvi slobodni nemetalni oksidi oksidišu i u atmosferi u dodiru sa vodenom parom stvaraju sumpornu i azotnu kiselinu. Te materije se otopljene nalaze u vazduhu i zajedno sa padavinama padaju na zemlju. Ovi gasovi nastaju pre svega pri sagorevanju fosilnih goriva. Pri svakom sagorevanju nastaju azot oksid, kao spoj azota iz vazduha i kiseonika. Kod svakog procesa sagorevanja, pre svega se oslobađa azot monoksid koji kasnije u vazduhu oksidiše u štetni azot oksid. Iz azot dioksida se u reakciji sa vlagom stvara azotna kiselina koja je odgovorna za trećinu nastanka kisele kiše.
Sumpordioksid je daleko najštetnija supstanca u vazduhu. To je gas bez boje, ali jakog i neugodnog mirisa koji kod ljudi, pre svega deluje na disajne organe. Kako je u zimskim mesecima koncentracija Sumpordioksida u vazduhu visoka, on zajedno sa prašinom koja se nalazi u vazduhu čini smog. Sagorevanjem fosilnih goriva se atmosfera jako zagađuje sumpordioksid. On se pretvara u sumpornu kiselinu i prilikom spajanja sa vodom čini kiselu kišu, koja je jedan od glavnih uzroka izumiranja šuma.
Kiša je prirodno kisela zbog prisustva ugljen -dioksida u atmosferi. Što je više ugljenikovih, azotnih i sumpornih oksida u vazduhu Kiša postaje sve kiselija. Ukoliko nam se dogodi da pokisnemo na kiseloj kiši ili se okupamo u jezeru koje je kiselo, ništa nam neće biti, pa se postavlja pitanje gde su onda prave opasnosti za nas i okolinu?
Kisele kiše usporavaju rast svih useva i uopšteno biljaka, i oštecćuju šume. Procenjuje se da je 60% svih šuma oštećeno delovanjem kiselih kiša. Na tlo utiču tako što otapaju, kalcijum i magnezijum iz tankog sloja humusa koji su potrebni biljkama za izgradnju njihovih ćelija. Kiseline direktno oštećuju korenje stabala ili vodom dospevaju u lišcće ili četine drveća, i oštećuju njihova tkiva. Zemljište u određenoj meri može neutralisati kiseline iz kiše. To je veoma važna osobina zemljišta i od toga zavisi koliko je oštećeno bilje koje na njemu raste. Šume u planinskim predelima su najugroženije, jer rastu na tankom tlu i imaju relativno niske prosečne temperature, pa ta područja obiluju padavinama, a okružene su kiselim oblacima i maglom. Zimzeleno drveće, posebno jela, je više pogođeno delovanjem kiselih kiša nego listopadno, od kojih je najugroženiji hrast .
Kod igličastog drveća su ustanovljena oštećenja iglica (požutele iglice, opadanje iglica), oštećenja pupoljaka i mladih klica, oštećenja kore, oštećenja drveta, anomalije rasta, slabljenje otpornosti na mraz, infekcije, štetočine itd. Stručnjaci su izračunali kako jedno stablo sa površinom lišća od 150 m², za 100 godina proizvede kiseonika koliko je čoveku potrebno za 20 godina života. Automobil, najveći zagađivač atmosfere, na relaciji od oko 400 km potroši kiseonik koji bi čoveku bio dovoljan za 75 godina njegovog života.
Sumporni i azotni oksidi su opasni za ljudsko zdravlje. Kada se nađu u atmosferi, vetrovima mogu biti nošeni na ogromne udaljenosti. Udisanje čestica otrovnih gasova dovodi do razvoja bolesti i prerane smrti npr. zbog astme ili bronhitisa. Ispitivanja su pokazala kako se sve veći broj obolelih ljudi od raka i sve veći broj dece koja pate od astme može dovesti u vezu sa zagađenjem vazduha.
Mnoge zemlje pokušavaju da smanje emisiju sumpornih, azotnih, ugljenih oksida u atmosferu. Ugradnja automobilskih katalizatora i “čisto” spaljivanje fosilnih goriva najčešće se primenjuju. Poznato je da vozila sa ugrađenim katalizatorima ispuštaju u atmosferu i do 90% manje opasnih gasova od onih bez katalizatora. “Čisto ” spaljivanje fosilnih goriva koriste elektroenergetski objekti u Švedskoj, a rezultat je smanjenje ispuštanja S ( sumpora ) u atmosferu za 80%.
Prirodni proces obnavljanja reka i jezera je veoma spor, te je zato smišljena metoda dodavanja krečnjaka u kiselu vodu, a rezultat je podizanje nivoa pH vrednosti. Metoda se najviše koristi u Norveškoj i Švedskoj, ali ne i šire jer je to vrlo skupa metoda i potrebno ju je ponavljati relativno često da se pH nivo ne bi ponovo snizio. Dodavanje krečnjaka je ipak samo kratkotrajno rešenje za specifična područja, a ne regionalno ili globalno rešenje.
Ovakve tehnologije podižu cenu proizvodnje, ali spašavaju šume, vode i vazduh, pa samim tim i živote ljudi i životinja. Napomenućemo i to da veliki deo sveukupne svetske emisije SO2 dolazi iz termoelektrana koje kao pogonsko gorivo koriste ugalj. Smanjenje emisije SO2 moguće je: korišćenjem uglja sa manjim udelom sumpora, pranjem uglja pre sagorevanja, korišćenjem različitih hemijskih sredstava, kao i korišćenjem prirodnog gasa umesto uglja.
Zbog toga se savetuje upotreba vozila na baterije ali se javlja onda drugi problem ato je litijumske baterije za čuju se proizvodnju narušava životna sredina a to je već neka druga priča jer obrni okreni razvitak industrije uništava životnu sredinu.
