Ovo je večita dilema i puni smo predrasuda kada je ovakva proizvodnja u pitanju. U jednoj rečenici pre šireg opisa, ukus povrću ili voću ne određuje mesto proizvodnje, već je to isključivo sortna osobina.
Generalno govoreći razlike u proizvonji nema. Prednost plasteničke proizvodnje je u tome -što se tu diktiraju i stvaraju idealni uslovi za razvoj biljaka. Često se zimi plastenici greju, kako bi se stvorili vestački uslovi idealne sredine pa biljke rastu brže , ranije sazrevaju i ranije stižu na branje pa se u želji za boljom zaradom iznose i prodaju kada recimo jos uvek nema onog koje stiže iz redovne proizvodnje.
Povrće iz plastenika se više prska i nezdravo je. NETAČNO.
Nema razlike u broju tretmana. Isto se prska i napolju i unutra. Štaviše u zaštićenom prostoru i manje, jer su biljke zaštićene pa teže dolazi do napada štetočina i prouzrokovača bolesti. Da se prska, prska se ali po pravilu onda kada treba. I sve je na savesti proizvođača. Većina i te kako vodi računa, poštuje karence i sluša savete stručnjaka. Takođe mnogi i odustaju od kupovine hemijskih sredstava jer su skupa.
Iz plastenika ima “plastičan” ukus bolje je ovo iz bašte tj sa otvorenog.
Ukus, miris, boja, veličina su odlike sorti i hibrida. Isti hibrid paprike gajen u plasteniku i na otvorenom imace isti ukus bez razlike. Selekcija je otišla daleko pa se danas selekcionišu takve biljke koje će dati plodove koji su krupniji i čvršći i koji će lakše da podnose stajanje i transport jer se izvozi i tu je glavna nevolja. Analize su pokazale da većina bira očima, kada vidi krupan i plod sa jakim bojama.Domaćih selekcionara gotovo da nema i seme se uvozi a to strano seme je selekcionisano da daje baš takve plodove koji su atraktivni za kupce. Naravno ima i domaćih sorti ali im je slab marketing.
