Velike farme ali i one manje, proizvode na tone životinjskog otpada koji se ne iskoristi čitav kao đubrivo. Dobro zgoreli stajnjak oduvek je bio najbolje đubrivo ali u eri savremenih tehnologija kada se sve više koristi veštačko đubrivo, po statističkim podacima upotreba stajnjaka se smanjuje.
Ali do smanjenja upotrebe stajnjaka dolazi i zbog opšteg trenda smanjenja broja farmi usled nepovoljnih uslova sa kojima s enaši farmeri susreću u poslednje vreme pa ga ima sve manje. Međutim svakako da je proizvodnja stajnjaka vezana je za cikluse u proizvodnji pa ga nekada ima više a nekada manje. Stajnjak se koristi u organskoj proizvodnji. U Srbiji su površine pod organskom proizvodnjom male, ali potražnja za ovim đubrivom svakako postoji ali ga često nema dovoljno. Primera radi, mnogi voćari koji podižu nove zasade često traže dobro zgoreli, kvalitetan stajnjak koga najčešće nema. I potražnja za prirodnim đubrivom životinjskog porekla postoji ali se često ono i ne distribuira na veće udaljenosti. Dakle, dobra organizacija mogla bi ako ne sve a ono bar i više od 70% ukupno proizvedenog životinjskog otpada da iskoristi za đubrenje poljoprivrednih parcela.
Otpad životinsjkog porekla sa farmi svinja, brojlera i ostale stoke često završi tamo gde mu nije mesto a kao takav predstavlja veliki potencijal za širenje mnogih izuzetno opasnih bolesti koje su velika opasnost po zdravlje životinja i čoveka, kao što su: antraks, bruceloza, lude krave kao i veliki broj crevnih bolesti koje ako se ne leče mogu da se završe i fatalno.
Kako se radi o izuzetno velikoj količini otpada gde možda samo jedan deo ode na njive ili voćnjake preostale količine najčešće završe u obližnjim rekama , potocima i drugim vodotokovima što je nedopustivo i alarmantno jer se tako u velikoj meri narušava prirodni diverzitet i ekološka ravnoteža koja je veoma važna za normalno funkcionisanje prirode.
Primeri drugih koji su najčešće loši, ne bi trebalo i ostalima da budu ispravan put kojim bi trebalo da idu. Jer, ako komšija uporno otpad sa farme baca u reku, ne morate i vi. Takođe ima još gorih slučajeva kada se sva osoka i fekalije iz septičkih jama ispuštaju u potoke. Koja se šteta napravi usput očigledno da ne znate jer fekalije i osoka sadrže opasne bakterije koje zagađuju i truju sav biljni i životinjski svet, ostaju u priobalnom delu, gde se često peca ili kupa tokom leta i sve se to onda na koži, obući i odeći unosi u kuću i dalje kontaminira celo imanje. Na ovaj način se zagađuju i podzemni vodotokovi i bunari odakle se često voda koristi za piće.
Rešenje svakako postoji i mnoge zemlje EU sav otpad životinjskog porekla koriste na najbolji mogući način. Prerađuju ga ali ga najčešće koriste kao biomasu za proizvodnju električne energije. Primera radi, jedna prosečna farma koja drži 50 muznih krava i isto toliko goveda u Francuskoj, preradom životinjskog otpada kao biomasu, proizvede dovoljno eleketrične energije gde podmiri sve potrebe za strujom i grejanjem celog domaćinstva a višak koji se proizvede proda kao električnu energiju, gde još i zarade.
Koliko je ovakav primer realan i dostupan u Srbiji koja odavno kuca na varata Evropske unije?
