Za zovu važi niz predrasuda koje su prvenstveno vezane za njena lekovita svojstva jer su mnogi osporavali tvrdeći da je šatviše i opasna pa i otrovna.
Razlog je verovatno zbog toga što cvetovi zove imaju teži i jači miris koji opija pa se usled toga pogrešno tumači.
Uprkos ovim predrasudama, zova s epokazala kao izuzetno lekovita i balgotvorna koja je ( kod onih najhrabrijih ) ipak zauzela svoje mesto kao biljka od koje se bez ikakvih problema sprema sok ili čaj ili sirup koji se koristi kod ublažavana kašlja ali i za ozdravljenje kože.
Zova raste kao korovska biljka pored puteva i u zapuštenim dvorištima ali i u usamljenim oazama na njivama i pašnjacima. Osvojila je i gradske sredine pa se može naći i u takvim oblastima jer se samorazmnožava i vrlo lako niče kao veći žbun.
Ima lepe bele cvetove opjnog mirisa koji se i koriste za preradu.
Uglavnom bira osunčana mesta i cveta u kasno proleće pa sve do sredine leta.
Poznate su dve vrste zove, bela i crna i obe su jednako korisne jer obiluju vitaminom C kao i čitavim nizom drugih lekovitih materija.
Od bele zove se sprema najčešće sirup, koji se pije kao sok ali i čaj. Beru se zreli cvetovi i za sok se ne suše dok se za čaj suše na tamnom i suvom mestu.
Čaj se pije po potrebi za ublažavanje kašlja i lečenje simptoma gripa. Sprema se tako što se pola supene kašike čaja prelije vrućom vodom i ostavi da osdstoji 10ak minuta. Procedi se i pije po potrebi.
