Srpska tradicija je svakako na selu i to je mesto gde su se nekada okupljale porodice i skoro svaki prvi gradski stanovnik Srbije ima agrarno poreklo, sviđalo se to nama ili ne. Jer i ako smo rođeni u gradu, naši preci nisu i malo ima onih koji se mogu pohvaliti isključivo gradskim poreklom. Ali zašto bi se uopšte stideli agraranog poreekla, kada danas posao vezan za poljoprivredu spada u one u kojima se može odlično zaraditi.
No, i pored toga idilične slike vezane za selo, nema. Decenijama se sa sela iseljavalo u gradove u potrazi za lakšim i lepšim životom. I problem napuštanja sela star je gotovo 70 godina. Proces industrijalizacije koji je zahvatio bivšu Jugoslaviju izazvao je raseljavanje seosokog stanovništva jer su tadašnji poljoprivrednici kao polukvalifikovana radna snaga odlazili u fabrike i to je trajalo sve do 1965. godine, kada je bio prvi pokušaj da se taj proces bezuspešno zaustavi.
Sledeća masovnija napuštanja sela su registrovana 90 ih godina usled rata, sankcija, bombardovanja i proterivanja pa je zamisao tadašnjeg političkog vrha da će se raseljena lica nastaniti u selima u napuštene kuće i da će tamo obrađivati zemlju. Međutim, svega mali procenat je uspeo da menja svoja imanja sa onima iz Hrvatske ili Bosne a veći deo je otišao u svet i taj trend napuštanja sela traje i do danas.
Tako da prema nezvaničnim podacima od 4.600 sela u Srbiji u 200 nema nikoga u 200 nema mlađih od 25 godina tako da se predviđa da će u narednih 10 godina još 700 sela ostati prazno.
Prema poslednjim podacima u selima ima 50 000 napuštenih kuća i ovo je zabeleženo kako u siromašnijim delovima Srbije tako i u bogtaijim.
Da bi se sprečio propast sela pre svega potrebna je odgovarajuća politička klima što je dužnost sadašnje vlasti koja mora da sarađuje sa lokalnom samoupravom. Političku klimu mora da prati i snažna materijalna podrška koja mora da bude praćena razvojim planovima i projektima koji zaista moraju da se sprovedu u delo.
Pojednostavljeno to znači da se u selima mora omogućiti takva klima da se ljudi rado vraćaju a što je najvažnije da ostaju.
Dakle da se sredi infrastruktura, poprave putevi, dovrši elektrifikacija ( jer još uvek ima područja bez struje ili sa jako slabim naponom usled čega se kvare kućni aparati ili nema internet mreže ), potrebno je organizovati i sagraditi domove zdravlja, obnoviti stare škole, domove kulture ..jednom reči u XXI veku ukoliko želimo da oživimo sela, moramo da stvorimo takve uslove koji su najsličniji onima u gradovima. Za to treba para pa nam na kraju ostaje dilema. Hoćemo li se pravdati na nemanju para ili ćemo nešto učiniti za sopstveni razvoj. Mi smo agrarna zemlja koja je jedna od najboljih u prozvodnji hrane a to nikako da nam bude osnovni cilj i motiv za prosperitet.
Ono što veseli i ohrabruje je da ima mlađih koji su u poljoprivrednoj proizvodnji videli priliku za razvoj i dobru zaradu a zašto ne bismo rekli i bogaćenje. Takvi ulažu, obnavljaju kuće predaka i potpuno se posvećuju poslu poljoprivredne proizvodnje pa postaju uspešni i imućni farmeri. Takvih domaćina ima u Srbiji i nisu skoncentrisani samo na najbogatijem području Srbije u Vojvodini već ih ima i u drugim delovima naše zemlje.
Druga grupa su oni koji usled prenaseljenosti gradova i sve veće muke koja predstavlja život u gradu kao što je zagađen vazduh, gužve u saobraćaju i beksrajni redovi u samoposlugama i svim drugim službama, izlaz vide u bežanju na selo i prirodu.
Takvih porodica ima sve više koje se okreću spokojnijem načinu života pa kreću u mini proizvodnju organske hrane u baštama oko kuća, po selima koje su kupili budzašto.
Veliku podršku pružaju i mnoge emsiije koje favorizuju baš takav način života. Jedna od takvih je i emisija Agro profit koju možete da pogledate na You Tube kanalu „ pupoljak.“
I to su dva primera najčešćih prilika kada se koliko – toliko usporava napuštanje sela. Svakako dolazi momenat kada će se ipak iz grada bežati u prirodu i mir a selo je pravo mesto za to.
