Proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru pokazala se kao odlična investicija. To i dokazuje priča Zorana Ilića koji je na obodu Paraćina podigao dva plastenika u kojima je proizvodnju koncipirao tako da nema praznog hoda i da jedna kultura smenjuje drugu. Paradajz će se brati do duboke jeseni kada će ga zameniti zelena salata koja će stići sredinom zime i tako u krug.
Ono što omogućava permanentnu proizvodnju je grejanje plastenika. Za sada računica je takva da se greju samo oni u kojima se proizvodi rasad jer je grejanje neispaltivo. Uvoz povrća stvara nelojalnu konkurencija našim proizvođačima, pogotovo u zimskim uslovima jer je tada cena kod njih značajno veća od uvozne. Želja za zaradom uvoznika nije neopravdana ali je nedopustivo da naša proizvodnja bude bez ikakve zaštite odnosno subvencija u tim tržišnim uslovima.
Skromnost ovog proizvođača je svakako prisutna iako ima kapaciteta da se njegovi proizvodi plasiraju i van Paraćina. Medjutim, tezga na loklanoj pijaci omogućava da se sve rasproda i da se još jednom pokaže da i na manjoj parcelii samo dva plastenika svakako se može ostvariti profit. A to je i cilj svake proizvodnje.
