Da li je moguće da proizvedemo jagode kada im vreme nije?
U nedavnom boravku u Turskoj, imali smo prilike da posetimo neke od uspešnijih farmi koje se nalaze u okolini Izmira, regiji koja je izuzetno zanimljiva po raznovrsnoj mikroklimi gde istovremeno na svega nekoliko desetina km udaljenosti imate drastične temperaturne i vremenske razlike.
Poljoprivredno gazdinstvo koje smo posetili predstavlja jedan vrlo uigrani sistem jer je sve na jednom mestu. Od porodične kuće do staklenika i njiva. Cela porodica je uključena u proizvodnju gde se sve pažljivo radi i prati generacijama. Specijalizovani su za proizvodnju jagodastog voća i masline pa je sledeći korak da se u proizvdnju uvede i kupina.
Jagoda je nova kultura koja je uključena u proizvodnju 2021.godine kada su podignuti prvi staklenici na površini od 1,6 ha.
Ono što predstavlja uslovno rečeno problem je generacijski jaz gde stariji članovi ulaganje posmatraju kao profit u budućnosti dok mlađi žele sada i odmah. Poenta je da se uloži i da se strpljivo čeka nekada i više od decenije.
Jedna od dilema bila je i za koju sortu da se odluče, jer tursko tržište ne poznaje puno sorti sem albe koja je dominantna već duže vreme.
Odlučili su se za sabinu koja daje plod težine i do 75g ali kako planiraju i da izvoze, primećeno je da Evropa i daleki istok vole tu sortu dok je u Turskoj nepoznata.
Prednost novih sorti se ogleda u tome da traže manje vode, manje đubrenja i manje zaštite,ali nedostatak je što tržište teško prihvata nove ukuse. Na ovom gazdinstvu proizvodnja je uređena tako da se ne proizvodi po organskom tipu ali sa vrlo malo upotrebljene hemije. Sistem uzgoja je viseći u dva sprata sa plodovima koji stižu na branje skoro cele godine. Prosečan prinos po biljci je oko 500g zrelog ploda.
Ceo sistem je kompjuterizovan i sve se nadgleda putem odgovarajućeg softvera koji prati sve. Od vremena đubrenja pa do toga da signalizira kada je vreme za navodnjavanje ili pak za hemijsku zaštitu.
Plan je da se krene i u preradu, jer sokovi i džemovi imaju bolju prolaznost u Turskoj.
Realni troškovi ulaganja iznose čak 40 000 dolara po hektaru. Država ne daje nikakve podsticaje pa za kilogram ovako proizvedene jagode valja izdvojiti 1.2 dolara.
Inače ono što je donelo veliku zaradu i profit su masline koje su omogućile da se uloži u proizvodnju jagode.
Možda će nekoga kod nas ova priča inspirisati, pa neka napravi računicu koliko bi zaradio ukoliko bi uspeo da na tržište Srbije iznese jagode u decembru kada se one u pakovanju od po par stotina grama, mogu naći u marketima po jako visokoj ceni. Te jagode su uvežene iz Turske.
Imajte u vidu da iskusni proizvođači sami kažu da pijace u Beogradu vrlo lako progutaju sve što se u njima iznese na prodaju.
